НАРОДНА БИБЛИОТЕКА "ИЛИЈА М. ПЕТРОВИЋ"- ПОЖАРЕВАЦ

Илија М. Петровић

Животни пут Илије М. Петровића је текао чудним током и био је доста необичан и контрадикторан. Ретки су људи такве судбине, које је живот водио са једног на други крај света, од једног до другог града и са једног на други посао. Од судског чиновника и сеоског учитеља, оснивача и уредника једног од првих међуратних књижевних часописа, преко америчког стипендисте, библиотекара вашингтонске и београдске Народне библиотеке, суплента гимназије у Београду и професора пожаревачке гимназије, несуђеног доктора књижевности и народног посланика, борца у ослободилачком рату и жртве злогласне бањичке "Куће смрти". Себе је сматрао Пожаревљанином, јер је у Пожаревцу засновао породицу, створио најплоднија дела, у њему је започео ратовање и у њему су га људи прихватили и уврстили у ред оних великана које не треба заборавити.

Илија М. Петровић је рођен 13. јула 1895. године у Београду, као најстарије од петоро деце Данице (рођене Јанковић из Свилајнца) и Михајла Петровића, царинског ревизора и оснивача београдског Удружења трговачке омладине. Као петнаестогодишњак (1910. године), написао је прву сатиричну песму којом је исмејао чувеног професора математике Петра Типа и у листу "Трибуна" објавио је прву причу "Мачка чика Стевина". После матуре, запослио се као манипулативни чиновник у Првостепеном суду у Београду. Као учитељ је почео да ради 1915. године у селу Горња Белица (Македонија).

Покренуо је часопис "Дан" - први послератни новосадскобеоградски књижевни часопис за "литературу и културне проблеме" (1. јуна 1919. године) који је на тлу Србије и Војводине, први дао нове смернице савременој српској књижевности. Први сарадници часописа били су истакнути писци међуратне генерације: Иво Андрић, Станислав Винавер, Милош Црњански, Жарко Васиљевић, Аница Савић и многи други. После неколико објављених бројева, уредништво је предао свом нераздвојном пријатељу Милошу Црњанском. Те исте године је као стипендиста Министарства просвете, из Трста отпловио за Њујорк паробродом "Председник Вилсон". У Америку је отишао пун наде у обећану земљу, да би га већ пред "Кипом слободе" дочекало разочарање, јер наши студенти нису прихваћени онако како су се надали. Заведен лажним обећањима извесне докторке Мортон, доживео је у Америци разна понижавања. Поред тешког рада, почео је да студира енглески језик и литературу на Универзитету (Колумбија) где су се према њему сви понашали као према странцу, без имало присности и поверења. У својој књизи "Они који не осташе овде" описао је тежак положај и статус наших људи у Америци. После једногодишњег слушања предавања на Тринити колеџу у Хатфорду (1919-1920) године прешао је на Филозофски факултет у Вашингтону где је у јуну 1923. године постао помоћник библиотекара Парламента (Collеgе Study, Columbia Universitety ). Поред овог посла, Илија је радио и као кореспондент за енглески и српски језик код Дарлтона Костика, био је секретар Роберта Дебриса у Народном позоришту и месец дана је сарађивао са "Union Social Centre".

У то време, почео је да пише писма у форми есеја и да их објављује у часопису "Нова Европа", где је описивао појединости тешкоће живота наших студената, социјализам и све заблуде о Америци које су наши људи имали. Поред разних превода чувених енглеских песника, објавио је више својих песама у страним ( The Trinity Chapbook) и у нашим часописима.

Илија се по повратку из Америке (1925. године) запослио као приправник у Народној библиотеци Србије, одакле је 1927. године прешао на рад у Министарство просвете, где је прво био писар а касније секретар. Поново одлази у Америку 1928. године као секретар Министарства просвете да би проучавао тадашње школство. Започео је сарадњу са "Српским књижевним гласником" где је објавио неколико есеја и приказа о америчким писцима. Више од свега, Илија је био репортер, путописац, оштро новинарско перо, чије око је могло критички да сагледа најдубља друштвена зла. Писао је о савременој америчкој поезији, о позоришту, музици и сликарству у Америци. Желео је да представи нашим читаоцима низ познатих и мање познатих енглеских и америчких књижевника: Бајрона, Поа, Марк Твена, Џек Лондона, О'Хенрија, Драјзера, Вулфа, О'Нила, Фроста...

Поред разноразних поетских превода, превео је и О'Хенријеве " Њујоршке приче" и Драјзеровог "Генија". Као професор у пожаревачкој гимназији почео је да ради 1930. године. Истакао се са радом у литерарној дружини "Развитак" и радничкој уметничкој групи "Чича Илија" где је режирао неколико позоришних комада. Допринео је да средњош колци боље схвате не само књижевност, већ и политичке догађаје у свету и земљи.

Жеља да буде педагог, да васпитава младе генерације у духу самопоштовања, да их упућује у живот, вечито га је водила. Волео је људе и поштовао, иако су га често разочаравали. Његова потреба да свету увек треба рећи истину, да треба подстаћи прогрес, угушити конзерватизам, бацити старе окове, га је често уваљивала у невоље и неразумевање.

Илијин рад у Пожаревцу је најплоднији у његовом стварању. Објављује своје животно дело које је требало да му буде докторска дисертација "Лорд Бајрон код Југословена" за које је Исидора Секулић рекла да је једна од најбољих студија о великом песнику романтизма. На жалост, ова студија није прихваћена као докторска дисертација и тек је у потпуности публикована 1989. године у издању Института за књижевност и уметност у Београду и Центра за културу у Пожаревцу. Илија М. Петровић, тај вечити борац за правду и истину, интелектуалац авантуристичког духа, стрељан је 5. марта 1942. године у Јајинцима, у групи од 200 бањичких логораша из собе смрти.

За време свог релативно кратког живота, који није трајао ни педесет година, оставио нам је вредно и обимно наслеђе, које још увек није у потпуности сређено ни прикупљено, а још мање критички оцењено и вредновано. Често омаловажаван од својих колега, тај човек бунтовног духа, увек спреман на борбу, оштар али праведан, поштен и доследан својим принципима, пре свега песник (веровао је да су стихови делотворнији од прозе јер се човеку урезују у душу), ипак је успео да остави траг иза себе. Разни, по обиму мањи књижевни радови Илије М. Петровића, објављивани су по разним часописима и листовима: "Нова Европа", "Обзорје", загребачки "Савременик", "Живот и рад", "Мисао", "Воља", "Критика", "Наша стварност"...У сарадњи са Д. Тежаком 1928. године, Илија је приредио и лексикон личности "Ко је ко у Југославији, чији су издавачи били "Југословенски годишњак"(Београд) и "Нова Европа" (Загреб). Тежња ка писању и литератури уопште, остала је његова непотпуно остварена жеља - од прве приче из школских дана "Мачка чика Стевина" до драме "Господарев зет" која никад није била изведена, од првих стихова у гимназијској клупи до једине збирке песама " Борци и бегунци", објављеној у туђини.

	Илија М. Петровић Животни пут Илије М. Петровића је текао чудним током и био је доста необичан и контрадикторан. Ретки су људи такве судбине, које је живот водио са једног на други крај света, од једног до другог града и са једног на други посао. Од судског чиновника и сеоског учитеља, оснивача и уредника једног од првих међуратних књижевних часописа, преко америчког стипендисте, библиотекара вашингтонске и београдске Народне библиотеке, суплента гимназије у Београду и професора пожаревачке гимназије, несуђеног доктора књижевности и народног посланика, борца у ослободилачком рату и жртве злогласне бањичке "Куће смрти". Себе је сматрао Пожаревљанином, јер је у Пожаревцу засновао породицу, створио најплоднија дела, у њему је започео ратовање и у њему су га људи прихватили и уврстили у ред оних великана које не треба заборавити. Илија М. Петровић је рођен 13. јула 1895. године у Београду, као најстарије од петоро деце Данице (рођене Јанковић из Свилајнца) и Михајла Петровића, царинског ревизора и оснивача београдског Удружења трговачке омладине. Као петнаестогодишњак (1910. године), написао је прву сатиричну песму којом је исмејао чувеног професора математике Петра Типа и у листу "Трибуна" објавио је прву причу "Мачка чика Стевина". После матуре, запослио се као манипулативни чиновник у Првостепеном суду у Београду. Као учитељ је почео да ради 1915. године у селу Горња Белица (Македонија). Покренуо је часопис "Дан" - први послератни новосадскобеоградски књижевни часопис за "литературу и културне проблеме" (1. јуна 1919. године) који је на тлу Србије и Војводине, први дао нове смернице савременој српској књижевности. Први сарадници часописа били су истакнути писци међуратне генерације: Иво Андрић, Станислав Винавер, Милош Црњански, Жарко Васиљевић, Аница Савић и многи други. После неколико објављених бројева, уредништво је предао свом нераздвојном пријатељу Милошу Црњанском. Те исте године је као стипендиста Министарства просвете, из Трста отпловио за Њујорк паробродом "Председник Вилсон". У Америку је отишао пун наде у обећану земљу, да би га већ пред "Кипом слободе" дочекало разочарање, јер наши студенти нису прихваћени онако како су се надали. Заведен лажним обећањима извесне докторке Мортон, доживео је у Америци разна понижавања. Поред тешког рада, почео је да студира енглески језик и литературу на Универзитету (Колумбија) где су се према њему сви понашали као према странцу, без имало присности и поверења. У својој књизи "Они који не осташе овде" описао је тежак положај и статус наших људи у Америци. После једногодишњег слушања предавања на Тринити колеџу у Хатфорду (1919-1920) године прешао је на Филозофски факултет у Вашингтону где је у јуну 1923. године постао помоћник библиотекара Парламента (Collеgе Study, Columbia Universitety ). Поред овог посла, Илија је радио и као кореспондент за енглески и српски језик код Дарлтона Костика, био је секретар Роберта Дебриса у Народном позоришту и месец дана је сарађивао са "Union Social Centre". У то време, почео је да пише писма у форми есеја и да их објављује у часопису "Нова Европа", где је описивао појединости тешкоће живота наших студената, социјализам и све заблуде о Америци које су наши људи имали. Поред разних превода чувених енглеских песника, објавио је више својих песама у страним ( The Trinity Chapbook) и у нашим часописима. Илија се по повратку из Америке (1925. године) запослио као приправник у Народној библиотеци Србије, одакле је 1927. године прешао на рад у Министарство просвете, где је прво био писар а касније секретар. Поново одлази у Америку 1928. године као секретар Министарства просвете да би проучавао тадашње школство. Започео је сарадњу са "Српским књижевним гласником" где је објавио неколико есеја и приказа о америчким писцима. Више од свега, Илија је био репортер, путописац, оштро новинарско перо, чије око је могло критички да сагледа најдубља друштвена зла. Писао је о савременој америчкој поезији, о позоришту, музици и сликарству у Америци. Желео је да представи нашим читаоцима низ познатих и мање познатих енглеских и америчких књижевника: Бајрона, Поа, Марк Твена, Џек Лондона, О'Хенрија, Драјзера, Вулфа, О'Нила, Фроста... Поред разноразних поетских превода, превео је и О'Хенријеве " Њујоршке приче" и Драјзеровог "Генија". Као професор у пожаревачкој гимназији почео је да ради 1930. године. Истакао се са радом у литерарној дружини "Развитак" и радничкој уметничкој групи "Чича Илија" где је режирао неколико позоришних комада. Допринео је да средњош колци боље схвате не само књижевност, већ и политичке догађаје у свету и земљи. Жеља да буде педагог, да васпитава младе генерације у духу самопоштовања, да их упућује у живот, вечито га је водила. Волео је људе и поштовао, иако су га често разочаравали. Његова потреба да свету увек треба рећи истину, да треба подстаћи прогрес, угушити конзерватизам, бацити старе окове, га је често уваљивала у невоље и неразумевање. Илијин рад у Пожаревцу је најплоднији у његовом стварању. Објављује своје животно дело које је требало да му буде докторска дисертација "Лорд Бајрон код Југословена" за које је Исидора Секулић рекла да је једна од најбољих студија о великом песнику романтизма. На жалост, ова студија није прихваћена као докторска дисертација и тек је у потпуности публикована 1989. године у издању Института за књижевност и уметност у Београду и Центра за културу у Пожаревцу. Илија М. Петровић, тај вечити борац за правду и истину, интелектуалац авантуристичког духа, стрељан је 5. марта 1942. године у Јајинцима, у групи од 200 бањичких логораша из собе смрти. За време свог релативно кратког живота, који није трајао ни педесет година, оставио нам је вредно и обимно наслеђе, које још увек није у потпуности сређено ни прикупљено, а још мање критички оцењено и вредновано. Често омаловажаван од својих колега, тај човек бунтовног духа, увек спреман на борбу, оштар али праведан, поштен и доследан својим принципима, пре свега песник (веровао је да су стихови делотворнији од прозе јер се човеку урезују у душу), ипак је успео да остави траг иза себе. Разни, по обиму мањи књижевни радови Илије М. Петровића, објављивани су по разним часописима и листовима: "Нова Европа", "Обзорје", загребачки "Савременик", "Живот и рад", "Мисао", "Воља", "Критика", "Наша стварност"...У сарадњи са Д. Тежаком 1928. године, Илија је приредио и лексикон личности "Ко је ко у Југославији, чији су издавачи били "Југословенски годишњак"(Београд) и "Нова Европа" (Загреб). Тежња ка писању и литератури уопште, остала је његова непотпуно остварена жеља - од прве приче из школских дана "Мачка чика Стевина" до драме "Господарев зет" која никад није била изведена, од првих стихова у гимназијској клупи до једине збирке песама " Борци и бегунци", објављеној у туђини.

Library Sector © INternetClub 2004. - 2007.